Intervjui
.

Goran Grubišić: Orkestriranje kao zaštitni znak

Goran Grubišić kaže da muzika oplemenjuje, a svoju muziku poželeo je da stvara kako bi ispoljio ono što razmišlja i doživljava kada je sluša. Međutim, za ovo mu ne bi dovoljan jedan bend Ana Never, već je morao da osnuje i drugi – Wooden ambulance, koji,  kada su svi članovi na okupu, izgleda kao mali simfonijski orkestar.

Wooden ambulance je negde označen kao kolektiv, a negde kao bend.  Šta je u stvari Wooden ambulance i koja je razlika između benda i kolektiva?

To je skup prijatelja. Wooden ambulance je počeo stidljivo. Ja sam ranije pravio svoje pesme, ali nisam imao visoko mišljenje o tome kako sviram gitaru i pevam, pa se nisam trudio da se eksponiram. Ali, naišao je period života kad sam sa svojim matičnim bendom Ana Never, iz privatnih razloga bio na  pauzi, a kako volim rokenrol i volim da sviram, počeo sam da sviram u nekoliko subotičkih bendova, pa sam video da to nema mnogo smisla. Onda sam rekao: "Ok, sada ću nešto svoje da napravim". Nas petorica drugara smo jedno veče sedeli za stolom i razmišljali šta će ko da svira. Sedam dana posle toga Wooden ambulance je imao prvi koncert. Održali smo se u ove dve i po godine, snimili tri albuma i mislim da sve lako i lepo funkcioniše u odnosu na to kako bendovi u Srbiji funkcionišu. Svi imaju poteškoće. Uz sve mane i nedostatke koje imamo kao pojedinci i kao bend mislim da mogu biti sasvim zadovoljan.

Što se tiče benda i kolektiva, ja to posmatram ovako - kao Wooden ambulance mogu da nastupam i sam, mogu kao duo sa bubnjarem ili nekim drugim članom benda. Bubnjar i ja smo nastupali zajedno na našoj turneji biciklom. Wooden ambulance može da nastupi i kao trio. Iza kolektiva se krije muzika koju sviramo, nezavisno od toga da li nastupamo u punoj postavi koju trenutno čini devet ljudi ili ja nastupam sam. 

Ima vas devetoro, a u muziku unosite mnogo više od uobičajenih zvukova gitare, basa, bubnjeva i pevanja. U pesmama se čuju flauta, kontrabas, violina, usna harmonika... Da li je komplikovano kombinovati toliko ljudi i instrumenata?

Ja volim tu orkestriranost u zvuku i mislim da je to zaštitini znak Wooden ambulance. Mi albume snimamo uglavnom uživo i ima nas osmoro ili devetoro, pa naša muzika zvuči raskošno. Ima pesama u kojima se može čuti i po petnaest instrumenata, što je suludo, ali mislim da i dalje ne smetamo jedni drugima, svako tu ima neko svoje mesto.

Kako je drvena ambulanta postala ime benda?

Ime je jedan lokalizam. Pedeset godina unazad svi znaju za drvenu ambulantu u Subotici. To je neki dom zdravlja koji je za podignut za vreme Drugog svetskog rata. Bio je to neki montažno-demontažni objekat i koristio se godinama, a ja pripadam tom domu zdravlja i uvek mi je bio interesantan taj neki luzerski šmek koji je imao. Tek su pre nekoliko godina srušili tu drvenu ambulantu, a mi smo odlučili da preuzmemo ime.  

Wooden ambulance je bio na dve turneje, ali kilometre niste prelazili u kombiju, već verglajući na biciklu. Kakva je to muzičko-fizička avantura bila?

Pre dve godine, bubnjar Rudi i ja, imali smo turneju od deset dana tokom kojih smo odsvirali koncerte u jedanaest gradova u Srbiji i to je bilo stvarno fantastično iskustvo. Obišli smo skoro celu Vojvodinu i Beograd i nazad - Suboticu, Kanjižu, Bečej, Zrenjanin, Pančevo, Novi Sad, Kikindu, Temerin, Bačku Topolu. Sledeće godine smo se malo ohrabrili pa smo pokušali da uradimo isto to samo u 15 dana i da idemo po Hrvatskoj i Mađarskoj, s akcentom na Mađarskoj. Obišli smo dobar deo Mađarske, ali da budem iskren, to je već bilo napornije, no isto je bilo predivno bar toliko koliko prvi put, ako ne i više.

Ta iskustva su sasvim jedinstvena i posebna. To nije kao bilo koja druga turneja koja je sama po sebi uvek naoporna, ali i neka vrsta ekskurzije sa smislom. Ovo je slično u smislu da idemo svako veče u drugi grad i sviramo, samo što ustajemo ujutro kako bismo ceo dan putovali na biciklu do drugog mesta. Nekada su to udaljenosti od sto kilometara, nekada su užasni pljuskovi, užasne uzbrdice i nizbrdice, nekada se pokvari bicikl. Sve to zajedno daje posebnu draž, čini stvar zanimljivijom posetiocima, a i nama izvođačima. Sve slike, sva iskustva koja pokupim sa takve turneje mnogo su dublje i lepše urezana u sećanje nego kada sedim u kombiju i putujem osam sati.

Da li spremate i ovogodišnju turneju?

Neki to nazivaju već tradicionalnim turnejama, ali ne znam još da li ćemo organizovati jednu i ove godine. Mene već golica ta ideja, no ako budemo išli, moraćemo na drugim biciklima, jer bi bila ludost da idemo na ovima. Treba da vidimo na koju stranu da krenemo, gde do sada nismo bili, gde nas vuku novi ljudi, nova poznanstva.

Da li misliš da ste se tom turnejom više približili ljudima u smislu da su vas čuli i oni koji vas ne bi inače čuli u uslovima u kojima inače ne biste svirali? Da li je ovakva turneja dobar marketinški potez?

Mi nismo mnogo radili na marketingu, jer nismo to radili zbog marketinga već zbog sebe i muzike, ali sama po sebi ta ideja turneje na biciklima uradila je svojevrsni mali marketing. Ljudi su bili pozitivno okrenuti ka tome u smislu da smo ih zainteresovali bez obzira na muziku već više kao "Vidi ove dve budale, na biciklu dolaze u naš grad da sviraju, pa hajde da ih čujemo". Na kraju se svirka uvek pretvori u lepo druženje.

Iako postoji 12 godina, moj utisak je da je Ana Never manje esksponiran bend u odnosu na Wooden ambulance, koji je mlađi ali pokretniji i na svirkama viđeniji. Kakav je tvoj utisak?

Možda će glupo zvučati ukoliko ja to kažem, ali Ana Never je jedan ozbiljan bend koji ozbiljno shvata muziku i sebe. Postojimo 12 godina, a prve dve godine smo ludački vežbali svaki dan i tek onda imali prvi koncert.  Sa Anom Never smo dostigli taj nivo da svaki put kada imamo priliku da nastupimo mi rado sviramo i uvek bude dobro. Apsolutno smo neopterećeni i jako se dobro snalazimo u tome šta je Ana Never, šta predstavlja i šta treba da sviramo, a nikad se nismo trudili da se eksponiramo. Mislim da smo na regionalnoj sceni dosta poštovani  među svetom koji sluša tu instrumentalnu muziku, koja je post rok, post metal, šta god, ja sad više i ne znam šta je to danas.

A Wooden ambulance je možda komunikativniji s nekom drugom publikom, mada su isti članovi u oba benda, plus još neki prijatelji. Jer, tu ima pevanja, doduše na engleskom, što zna nekim ljudima i da zasmeta. Sa Anom Never ume da bude prekomplikovano. Išli smo na turneju  2008. godine, koja je trajala nekih šesnaest dana. Nije da nismo imali turneje, da se nismo trudili. A s Wooden ambulance je mnogo lakše. Kada ima prilike, mogu sam sa gitarom da sednem na bicikl pa odem na turneju. Nekako kroz Wooden ambulance provejava duh druženja, dok mi se čini da je u Ani Never akcenat na radu.

Sviraš bubnjeve u jednom bendu, a gitaru i usnu harmoniku u drugom. Šta je od svega toga najviše tvoje?

Ja sam bubnjar i to je jedini instrument koji ja umem da sviram. Ovo pevanje i sviranje gitare me baš ne služi, imam taj neki lični utisak. Mislim da nisam nešto mnogo talentovan ali oduvek sam imao ljubav prema rokenrolu, prema muzici. Muzika me oplemenjuje kad je slušam. Sve što razmišljam, sve što doživljavam kad je slušam, jednostavno želim iz sebe nekako da ispoljim.

Kada sam poželeo da sviram neki instrument najlakše mi je bilo da sviram bubnjeve, mislim da tome ima već nekih dvadeset godina. Gitaru sam dosta kasno počeo da sviram, ne mogu da izračunam s koliko godina, mada bi to možda ljudima bilo intersantno čisto kao motiv ukoliko misle da su zakasnili, da znaju da gitara može da počne da se svira u recimo 24. godini. Volim udaraljke, bendžo, usnu harmoniku, a posebno sam zaljubljen u perkusije,  ali te neke velike tonalne, poput ksilofona i vibrafona.

Dolazite s krajneg severa. Koliko ste izolovani zbog tih geografskih širina i dužina? Da li su mogućnosti benda srazmerne velični rodnog grada?

To je stara priča o provincionalnim ili palanačkim scenama. Mislim da u svakom gradu, pa i u Subotici, žive divni ljudi koji se na divan način bave muzikom. To ćete čuti u svakom gradu ali sve je lokalno i okrenuto samom sebi, samo je sebi dovoljno i to je neka sasvim druga priča s kojom mi sad verovatno ne bismo izašli na kraj.

Razmišljao sam o tome da li je nametnuta priča da bendovi iz manjih sredina imaju manje mogućnosti. Sretao sam se sa bendovima iz većih sredina, iz  Beograda, Budimpešte... I isti su to divni ljudi, talentovani.  Ali, nekako sam se uverio da je nama čak i lakše u manjim sredinama  zato što nemamo taj neki stres i pritisak koji oni možda tamo imaju jer tamo ima previše ljudi, previše uzora. Mi to nemamo. Mi ovde sami sebi izmaštamo i osmislimo šta god hoćemo i  možemo da budemo šta god poželimo. Svakodnevno se družimo i lakše komuniciramo, okrenuti smo više jedni prema drugima. U tom smislu mislim da nam je mnogo lakše nego njima.

Ti si rođeni Subotičanin i živiš u gradu koji nosi titulu najdepresvnijeg u vojvođanskoj ravnici i šire. Kako se odnosiš prema tom epitetu?

Ja sam navikao na šarm i lepotu tog mira koji Subotica ima i koji verovatno svaki mali grad ima. Mada, Subotica i nije tako mala. A o tome da je nadepresivniji grad, ja ne bih mogao toliko kritički da se odnosim. Jer, kad negde odem meni nedostaju taj mir, ta lepota i taj šarm Subotice. Da budem iskren, Subotica je izgubila mnogo toga proteklih godina, ali to svako govori za svoj grad. Sve se promenilo i svakih deset godina imaš osećaj da je sve gore i gore i da se sve nekako gubi, ali to je realnost i treba je prihvatiti na pravi način, zrelo.

Moram da priznam da sam ranije bio jako vezan za Suboticu u smislu da  nikad nisam mogao da se odvojim od nje ili preselim, a sada mislim da se to promenilo, što verovatno ima veze i sa Suboticom, ali i sa mnom. Interesantno je što se dešavalo da bar do sada nisam imao mogućnost i priliku da pravim ovu muziku koju radim sa Wooden ambulance u bilo kom drugom gradu. Kad odem u drugi grad ne uspevam da napravim nikakvu pesmu, jedino u Subotici mogu da pravim i snimam tu muziku, da imam ovakav bend i da radimo to što radimo.

Razgovarala: Jovana Zdjelarević

Fotografije: Attila Sirbik, Andrea Vajda

Zverko mi je odredio život!

Upoznajte Aleksandra Savića Savaru
24/09/2014

Nikola Vranjković: Sviranje je specifična droga

Razgovarala: Jovana Zdjelarević
21/04/2014

Darka Rajić: U manjim sredinama muzika se pažljivije sluša

Razgovarala: Jovana Zdjelarević
13/04/2014

Rokenrol kao zvanična muzika mladih Jugoslovena

Razgovarao: Dušan Majkić
04/05/2012

The Godfathers: Bićemo prvi bend na Marsu

Razgovarao: Dušan Majkić
04/05/2012

Gobac: Ja sam stari panker

Razgovarala: Alma Kovčić
04/05/2012

Čonta: Imamo fanove od 11 do 61 godine

Razgovarala Alma Kovčić
29/01/2012

Komšijski rege

Razgovarala: Alma Kovčić
24/01/2012

FIT: Osamdesete u novom ruhu

Razgovarao: Dušan Majkić
23/01/2012

PEĐA VRANEŠEVIĆ: Čuvanje kulturne baštine

Razgovarao: Dušan Majkić
21/12/2011

HLADNO PIVO: Samoironija kao način da ostaneš normalan

Razgovarali: Dušan Majkić i Predrag Novković
13/11/2011

ZAA: Energija i duh zajednice

Razgovarala: Tamara Ciceri
12/11/2011
Nedeljna top lista Gruvanja
Ovde možete glasati za svoje favorite.
Glasanje je moguće samo jednom dnevno.
  1. Love Hunters
    Waver
  2. Iskaz ft. Coyote
    Do yaya
  3. Vizelj
    Nosorog
  4. Jesenji Orkestar
    Godine u vetru
  5. E-Play
    Možda neko
  6. SNB
    Mali ljudi
  7. Wolfram ft. Dojo.
    A Different Kind Of Sleep
  8. Don't Touch Anything
    Arrival
  9. Replicunts
    My Country
  10. Stray Dogg
    No One But You
Rock svirke
INFO:
Možete nas uvek naći na nekoj od društvenih mreža ili nas kontaktirati
preko e-mail adrese info@gruvanje.com
Vrh strane