Intervjui
.

Mario Knezović: Ko ne vidi u orahu, ne vidi u tovaru

Za nedavne koncerte mostarskog benda Zoster u Novom Sadu karte su se tražile mesec dana unapred, te je pored koncerta u Crnoj kući, bend odsvirao još jedan, dva dana kasnije, u klubu Lazino tele. Veliko interesovanje iznenadilo je i sam bend, a frontmen Zostera Mario Knezović, koji je tog 10. oktobra na koncertu u CK13 proslavio i rođendan kaže da nije bio svestan koliko interesovanje za Zoster vlada u Novom Sadu.

Drago mi je zbog toga naročito jer je i bend željan publike koja nas nije slušala dugo. Znaš kako? Mi smo sebi novi kad nastupamo tamo gde dugo nismo i na takvim koncertima sami sebe ponovo otkrivamo, kaže Knezović u razgovoru sa novinarkom Gruvanja Jovanom Zdjelarević.

Zoster je nedavno objavio singlove "Gavrilo" i "Brod koji tone", kao najavu albuma "Srce uzavrelo" koji bi trebalo da izađe u novembru, a na koncertima su svirali retrospektivu jer kako kaže, album "Imači kada" ovde nije sviran uživo, a poznato je da je "živ" i da ga ljudi slušaju.

Bili ste na mini turneji po Holandiji i Nemačkoj.  Kako je na zapadu? Jesu li i oni "imači kada" ili su "imači kada" ekskluzivitet našeg podneblja?

Oni žrtvuju jedan period svog života, posmatrano na nedeljnom nivou, recimo, žrtvuju pet dana da bi dva dana imali kada za bilo šta drugo. Tako ja to vidim.  Mislim da je to jedan model ka kojem i mi težimo - da ljudi rade ali i da se zabavljaju, da imaju vremena i za sebe.

Ali nam taj raspored ne ide.

Dobro, mi smo temperamentni, ne damo se mi tek tako staviti u neki okvir.

Poslednji album "Imači kada" je po mom mišljenju odraz postavke stvari i stanja duha kojim je prožet prostor bivše Jugoslavije, popularno nazvan region. Kako ste uspeli da koncipirate album tako da se u deset pesama i jedanaesti recital dotaknete svega onoga što nas određuje u ovom vremenu i prostoru i to više od dve i po decenije?

Tu ima pesama koje sam davno napisao, možda čak pre deset godina, a ima nekih koje su napisane pred objavljivanje albuma. Nema recepta, ali napravili smo jednu selekciju koja je kompaktna, svaka pesma je za sebe i nije nastala u odnosu na druge. Nismo kao imali jednu koja je ovakva pa napravimo drugu koja nije takva nego smo napravili takvu selekciju pesama koje povezuje ime – imači kada. Bavili smo se protokom vremena jer je to nešto u šta smo jedino sigurno da radi – da vreme teče, život je kratak.

Koliko je to za tebe demorališuće s obzirom na to da živimo u podneblju u kom se promene jako sporo dešavaju, a život kratak i "protočan",  pun dešavanja koja negativno ili manje pozitivno utiču na njega?

Ne, mene to ne demorališe. Ja sam nekako naučio prihvatiti vreme i prostor u kom živim. Zamisli sad da smo u Siriji ili da smo u džungli ili da smo u Njujorku. Znaš, nismo birali ni kada ćemo se roditi ni gde. Onog trena kada prihvatimo to, onda možemo da počnemo nešto i da menjamo. Ako ništa, sebe. Kad počnemo prihvatati ljude, vreme i prostor oko sebe, onda smo već promenili dosta toga.  Proces je u pitanju.  Ja sam svestan da živimo u nezahvalnom vremenu. Svestan da smo rođeni u nezahvalno vreme, a baš tada smo se trebali ispaljivati.

A danas je svet toliko blizu, toliko dostupan, imamo i slobodu kretanja. Pre je samo elita putovala avionom, a danas su avionske karte dostupne i za sat i po si na drugom kraju sveta. S te strane, ne treba biti frustriran i ljut. Meni je žao što se u sredinama u kojima smo rođeni ne možemo realizovati do kraja  ali verujem da se to dešava i ljudima u mnogo razvijenijim sredinama pa oni idu dalje.

Za mene stih "Budi svoj, kad jesi, gde jesi, a kad nisi i nemoj" sažima sav smisao delanja jednog individualca gde god da se nalazi.  Koliko je to ideal ka kome težiš?

To je i neki oksimoron.  Kad jesi gde jesi, a kad nisi i nemoj. Treba znati prepoznati trenutak kada treba biti svoj jer insistirati non-stop na nečemu i u okolnostima u kojima to nema smisla, nije uvek pametno, čak je i kontraproduktivno. Zato je važno prepoznavati ljude i raditi s ljudima.

Recimo, ako određena sredina ne prihvata određenu grupu ljudi, to je uvek iz straha. To čak nije iz čiste mržnje i čistog zla. Uvek je strah. S tim ljudima treba razgovarati, približiti im stvari, da se ukloni taj strah, da ih se pridobije. Ako se ide na silu stvara se kontarefekat i dešava se suprotno od onoga što želimo da dobijemo, a to je jedna harmonija.

Kako se osećaš danas u Mostaru i u Bosni i Hercegovini?

Ja sam u Mostaru kod kuće, meni je Mostar dnevni boravak, moj grad koji stvarno volim. Ali svi Mostarci vole Mostar. Čak i ja i moja generacija koji smo imali nesreću da rastemo u Mostaru kad je bio najgori i kad nije ništa davao, ništa nije pružao, a opet ga voliš. To je jedna specifična veza.

Putujem stalno, u Mostaru su mi prijatelji i porodica, a sad i na nekom drugom mestu. Ja mu se uvek vraćam i nikad neću otići zauvek ali sigurno da me zanima svet. Želim videti ovu planetu. Ne želim da se zakopavam, a i ne doživljavam fatalno odlazak. I nikada ne bih napustio svoj grad u nekoj gorčini, želim ići u miru. Znaš, kao kad ideš studirati ili kad ideš od roditelja. Treba da ideš u miru, a ne da si s njima u zavadi, jer to nije dobro. Treba ići u miru. Onda se i vratiš možda, ili u stvari nikad i ne odeš.

Kakav je tvoj utisak o izborima u BiH?

Znaš kad se pravi neka kuća pa prvo dođu bageristi i bageri pa kopaju temelje... Moj je problem to što sam keramičar i sad dok dođe do mene, treba još posla.  Ja verujem u proces, optimista sam i znam da će ovo sve morati biti bolje jer gore ne može. Voleo bih da politička elita ne bude sebična i da ostavi prostor za nadogradnju kasnije. Da se taj sistem poboljša. Uvek se radi na sistemu, uvek ga finiš.

Mi smo mlada demokratija, a i vi ste. Mi smo imali tek pet izbornih ciklusa i još ne znamo puno o tome, većina ne zna puno o tome i tu je jedan nesklad. Tu je veliki jaz između onih koji su jako senzibilni i informisani i onih koji uopšte o tome ne razmišljaju, koji samo zaokružuju onako iz straha ili iz nagovora ili iz nekog banalnog interesa, personalnog, a ne opšteg. Treba vremena da se stvori jedna optimalna većina, jedan srednji sloj birača koji je stabilan koji neće dopustiti ekstrem nego da se ide korak po korak. Da smo imali sto godina demokratije sigurno bismo bili na višem nivou kao društvo. Ali nismo i to je jednostavno proces.

Ili da smo malo manje imali kada?

Ili da su ovi pre nas bili manje sebični i da su se hteli suočiti s problemima i reći: "Hajde da ovo rešimo, da se ovi posle nas ne zamaraju nego da se bave realnim životom, žive punim plućima, da budu prisutni, da žive u vremenu koje im je dato, a ne u prošlosti".

Šta te čini srećnim, a šta tužnim?

Trebam dobiti decu, blizanke i to je neki novi početak. Tužnim me čine većinom odlasci ljudi, na večna lovišta i tužnim me čini nerealizacija talenta. Kad vidim nekog ko je jako talentovan, a nije se uspeo ostvariti.

A na društvenom nivou? Jer, pesme Zostera nose jaku poruku, angažovane su, društveno osveštene, no imaju blag ton, nisu gorke i ne bole.  

Zato što ja nisam ljut na svet.  Meni je žao što ljudi ne znaju živeti, što ne znaju stvoriti ambijent sebi i drugima. Nisam ja ljut što živim ovde u smislu kao talentovan sam, mlad, pametan, zgodan i sad ja živim ovde i niko mi ne valja.

Nema frustracija?

Nema i ne želim da ih ima. Ja želim živeti. Život je kratak i ja želim ono, znaš kao: "Živi ga Fikreta!" Želim gledati stvari drugačije. Meni je lep ovaj svet bez obzira na to koliko surov i brutalan bio. Ja sam srećan što postojim i znam koliko je malo falilo da ne postojim, znaš, vrlo malo. I svi mi. Koliko smo plod jednog trenutka, odabranog. Možda će se to s godinama promeniti ali sada nisam ljut.

Šta bi poželeo sebi i bendu Zoster za ovu godinu, sebi za rođendan, a bendu pred izlazak novog albuma?

Puno koncerata. Da sviramo i da putujemo. Ove godine smo svirali u Njujorku, sad bi trebalo da idemo u Dablin i London u kojima nikad nisam bio i drago mi je da putujemo tamo i da nas muzika vodi, a ne da smo uplatili aranžman u turističkoj agenciji. Naravno da je to nama megadogađaj, iako ne idemo da sviramo pred 50 hiljada ljudi ali znaš kako kažu „ko ne vidi u orahu ne vidi u tovaru“.

Razgovarala: Jovana Zdjelarević

Fotografije: Nemanja Đorđević i zvanični sajt

Zverko mi je odredio život!

Upoznajte Aleksandra Savića Savaru
24/09/2014

Nikola Vranjković: Sviranje je specifična droga

Razgovarala: Jovana Zdjelarević
21/04/2014

Darka Rajić: U manjim sredinama muzika se pažljivije sluša

Razgovarala: Jovana Zdjelarević
13/04/2014

Rokenrol kao zvanična muzika mladih Jugoslovena

Razgovarao: Dušan Majkić
04/05/2012

The Godfathers: Bićemo prvi bend na Marsu

Razgovarao: Dušan Majkić
04/05/2012

Gobac: Ja sam stari panker

Razgovarala: Alma Kovčić
04/05/2012

Čonta: Imamo fanove od 11 do 61 godine

Razgovarala Alma Kovčić
29/01/2012

Komšijski rege

Razgovarala: Alma Kovčić
24/01/2012

FIT: Osamdesete u novom ruhu

Razgovarao: Dušan Majkić
23/01/2012

PEĐA VRANEŠEVIĆ: Čuvanje kulturne baštine

Razgovarao: Dušan Majkić
21/12/2011

HLADNO PIVO: Samoironija kao način da ostaneš normalan

Razgovarali: Dušan Majkić i Predrag Novković
13/11/2011

ZAA: Energija i duh zajednice

Razgovarala: Tamara Ciceri
12/11/2011
Nedeljna top lista Gruvanja
Ovde možete glasati za svoje favorite.
Glasanje je moguće samo jednom dnevno.
  1. Love Hunters
    Waver
  2. Iskaz ft. Coyote
    Do yaya
  3. Vizelj
    Nosorog
  4. Jesenji Orkestar
    Godine u vetru
  5. E-Play
    Možda neko
  6. SNB
    Mali ljudi
  7. Wolfram ft. Dojo.
    A Different Kind Of Sleep
  8. Don't Touch Anything
    Arrival
  9. Replicunts
    My Country
  10. Stray Dogg
    No One But You
Rock svirke
INFO:
Možete nas uvek naći na nekoj od društvenih mreža ili nas kontaktirati
preko e-mail adrese info@gruvanje.com
Vrh strane