Nikola Vranjković: Sviranje je specifična droga

Razgovarala: Jovana Zdjelarević

U spetembru prošle godine došlo je do promena u bendu Block out. Na iznenađenje poštovalaca njihove muzike, ali čini se i na iznenađenje spiritus movensa ovog benda - Nikole Vranjkovića. On sada nastupa sam, a ovih dana srećemo ga na promociji knjige pesama i diska "Bremeplov", koje je nedavno samostalno objavio.

Šta publika može da očekuje da će čuti na koncertima Nikole Vranjkovića?

Ceo opus Block out-a izvodim samo ja. To su moje pesme. Sad sviramo pesme koje nisu toliko svirane ranije, a uz to još šest, sedam hitova koje pod obavezno sviramo, kao i nekoliko pesama sa mog prvog solo albuma "Za ovde ili za poneti". Sviramo "Sretenje", "Gusare", "Svako putuje za sebe" i dve, tri pesme sa "Bremeplova", u zavisnosti od toga koliko imamo vremena. To je nekih dva, dva i po sata repertoara, nekada i tri sata.

Prvi samostalan album i zbirku pesama "Za ovde ili za poneti" objavio si 2001. godine. Trinaest godina kasnije, aktuelan je "Bremeplov", album koji sadrži četiri pesme i koga prati istoimena zbirka poezije. Koliko ti je zanimljiv koncept izdavanja knjige i diska istovremeno?

Ako sledeći put budem radio album, ne verujem da će knjiga moći da ga stigne jer sporo pišem. Nemam nikakvu obavezu da pišem, pa da moram svakakve gluposti da trpam u tu knjigu. Šta sam stigao za deset godina da napišem, a da su moji drugari procenili da ima nekog smisla i pismenosti, otišlo je u tu knjigu. E sad, za deset godina se tu skupilo nešto prilično lepo što ljudi vole. Inače, mogu da trpam i da izdajem svake dve godine neku knjigu, ali pojma nemam koga to može da zanima. 

Mislim da sam ipak ja tu neki muzikant koji, eto, sad silom prilika i peva svoje pesme. Neki ljudi vole to što pišem i mislim da, s obzirom na to ko sve izdaje knjige, imam i ja pravo da izdam svoju. A nikoga ne varam, ljudi znaju šta da očekuju.

Što se tiče muzike, imam mnogo toga spremljenog za snimanje, ima dosta toga što je svirano ranije, a nikad nije snimljeno i veliki broj pesma koje su do pola gotove, tako da jednostavno samo zavisi od toga šta će se snimati, a šta će se izvoditi bez snimanja, zavisi od koncepta koji ustanovimo. Mi sad razmišljamo o tome da uvedemo neki brži porgram za festivalske nastupe,  no nismo još odlučili da li to da radimo. 

Zbirka pesama i album zovu se "Bremeplov". Od čega je sastavljeno to breme? Od ljudi, misli, događaja?

Pa to je samo naslov. Meni je to bilo zanimljivo kao naslov za pesmu koju smo dugo zvali "Ako". To je četvrta pesma na albumu koju smo odsvirali s članovima Goribora. Od nekoliko predloga za naslov, mislim da smo ja i Marko Prokić, čovek koji je crtao naslovnu stranu i celu knjigu i puno mi pomogao u tim nekim težim trenucima u septembru, najviše bili za to da se tako zove. Ne znam koje značenje ima, znam samo da mi se jako svidelo kao reč.

Kao igra reči?

Pa ja mislim da je to reč. Postoji dosta reči koje podsećaju na igru reči ali za mene je ovo baš, onako, vrlo brzo postala reč.

U jednom intervjuu izjavio si da te inpiriše bes. Šta to može da te učini besnim tako da taj bes bude inspiracija?

Ja sam tada rekao da me je ranije mnogo više bes pokretao jer sam možda verovao u neki skup energetskih opcija, od kojih je jedna bes, a koji onda čoveka pokreće. Danas nemam pojma. Danas malo štedim snagu, a malo gledam i da opišem te druge kako su besni, a ja sa strane mogu to da izbegnem i posmatram šta će se desiti.

Znaš, '91. smo svi išli na demonstracije, a moja keva je stalno kukala i vikala "Šta ćete deco tamo?". A mi smo kao išli da, ne znam, da menjamo vlast, da se borimo za nešto. A ona je rekla: "Pa kakve veze ima, doći će vam ovi drugi, to vam je sve isto". Ali ne, ne... Mi bismo se vraćali krvavi, izbatinani... A bilo je nekoliko tih naših drugara koji su pili pivo ispred dragstora i nije ih uopšte zanimalo da idu da se mešaju u te sukobe. I kako su godine prolazile, oni i dalje sede i piju to pivo, a mi tek sad shvatamo da smo mogli sve to vreme da budemo s njima na tom pivu ili kafi. Ali ne, uvek nekoga pređu. Tako da, što se besa tiče, može da se desi iz nekog drugog razloga ali ovaj globalni me ne dotiče više.

Ti si više od dvadeset godina na sceni i veći deo tog vremena proveo si sa jednom grupom ljudi i gradio jednu priču iz koje si potom odlučio da izađeš. Šta te je navelo na ovu promenu i kako se osećaš sada s novim ljudima s kojima sviraš?

Nisam ja pokrenuo tu priču, to su uradili oni. Oni su mene obavestili da više ne žele da sarađuju. Posle sam pročitao neki... Ne znam šta je to. Obaveštenje, fejsbuk obaveštenje, da sam ja napustio grupu. Nisam ja napustio grupu. Nikad. To je moja grupa, to su moje pesme ali ja se u to dalje ne mešam, zaista. Ja se zovem Nikola Vranjković, a drugo ime mi je Block out i mislim da će me to pratiti do kraja života. 

Ljudi s kojima sada sviram su ljudi s kojima sam tokom godina već sarađivao. Nisam nikad uperio prstom, kao, hajde sad ti, ti i ti, da sviramo. Ja sad imam mogućnost zovem ljude koji su ranije svirali sa Block out-om i da s njima nešto radim.

Kako vreme prolazi, sve sam svesniji da mi je to što se desilo u stvari pomoglo da shvatim da ja mogu da se bavim muzikom na način na koji ja želim i mislim da treba. Pročitao sam u njihovom saopštenju da oni ponovo uživaju u muzici, ja se nadam da je tako. Ne umem da pričam uopšte o tome. Samo ne želim ništa loše da kažem. Moram da idem dalje jer ja stvarno ne mogu da se bavim internetom i nekim drugim stvarima. Ja volim da se bavim muzikom. Napisao sam sve pesme osim neke tri, četiri na početku. I ja sviram i pevam moje pesme.

Dugo si na sceni i kao kompozitor, producent, gitarista, pisac... Da li ti dođe nekad da kažeš: "Dosta mi je. Sad idem da pecam"?

Pa ja onda odem da pecam, ali nisam imao vremena skoro... 

Jedino mi se javi ideja da prestanem da sviram, jer u uslovima u kojima se ovde radi, teško može publici da se prenese onaj nivo kvaliteta koji mi možemo da damo. Zbog svakakvih stvari koje idu uz to, umoriš se, tako da jednostavno nemaš snage da odsviraš i otpevaš koncert do kraja. Kad osetim da to više nije dobra energija, kažem sebi da bi možda trebalo da prestanem da sviram. Ali, mnogi ljudi su prestajali da sviraju na neko vreme, pa se opet tome vraćali. Jer, specifičan je to osećaj, specifična droga.

Ljudi su na svašta navučeni i pričaju o tome kako mogu da se skinu s toga, no ne mogu. Mogu samo da promene drogu. Ja imam tu sreću da kad mi se ne svira, mogu da radim u studiju. Kad mi je muka od studija, ja radim uživo ljudima zvuk, i to je neka ta moja muka kroz koju se ja okrećem. Ne mogu da kažem da ne uživam u tome, u osamdeset odsto slučajeva stvarno uživam. Volim sve te stvari i imam puno kolega muzičara i mladih bendova s kojima sarađujem. To je velika količina ljudi koji su tu oko tebe i ti se onda osećaš kao relativno srećan čovek.

Block out ima tvrdo jezgro fanova koji ga prate od kad postoji. Koje muzičare ti tako poštuješ?

Jedan od omiljenih bendova je Wovenhand. Nisam gledao koncert u Novom Sadu, ali sad imaju zakazane koncerte u maju u Beču, Budimpešti i Zagrebu, pa gledam koji mi datum odgovara. Nas preskaču... Taj čovek (David Eugene Edwards prim. aut.) mi je jako važan u životu.

Na promociji mi je bio još jedan, za mene možda najvažniji Novosađanin među svim ovim mojim dragim Novosađanima, a mnogo ih ima. Tišma. I mnogo me obradovao što je došao, a čak smo sad u razmatranju da sviramo obrade, pa još uvek nismo odlučili koju ćemo pesmu odsvirati. Možda "Plavi tonic" ili "Balder na prozoru" ili neku treću. Neverovatno je koliko se ta Luna i La strada vraćaju ljudima kroz generacije i što ih duže nema, to su veće i veće. Ja bih njima u Novom Sadu svakom dao po ulicu u centru grada, mislim da su to specifični ljudi zaista.

Oni koji propuste neki od koncerata iz prolećne agende Nikole Vranjkovića, imaće priliku da ga čuju na nekom od letnjih festivala. U razgovoru je pomenuo da su za sada dogovorena tri nastupa, no nije želeo da precizira o kojim festivalima je reč.

Fotografije: Marija Veljković, Danko Strahinić