Recenzije
.

Warrior's Dance Festival

Moglo je i glasnije

! ! ! ! .

Posle Tokija i Londona, Warrior's Dance Festival je stigao i u Beograd. Dugo najavljivani i još duže očekivani događaj, okupio je u Donjem gradu na Kalemegdanu oko 20.000 duša. Ekipa Gruvanja stigla je na lice mesta oko 20h. Dok smo ulazili na glavnoj, Warrior's bini, svoj nastup su zakuvavale članice sastava Lollobrigida, a Take Me to the Hospital stage se pripremao za koncert Goblina. 

Na prvu loptu sve je delovalo prilično razočaravajuće. Tri bine skoro jedna do druge, nešto malo ljudi sluša Lollobrigide, nešto malo više čeka Gobline, a sa druge strane, tamo gde je Invaders Must Die bina deset entuzijasta đuska u reggae ritmu. Nije previše obećavalo. Naravno, mi smo se odmah parkirali uz one što su čekali punkere iz Šapca, Subotice i ostalih krajeva sveta. Pedesetominutni nastup Goblina bio je sasvim solidan. Ovog leta gledali smo ih i u boljem izdanju, ali, s obzirom na gigantske razmere festivala i prostor i vreme koji su im ustupljeni, ocena – vrlo dobar. Energije je bilo, ali mi je sve delovalo nekako skraćeno i zbrzano. Ni posle ovog koncerta ne menjamo lokaciju. Čujemo da na glavnoj bini neko zakiva bas, ali ipak ostajemo uz Ritam nereda. Nazovite to lokal patriotizmom, ali odluka je bila takva. I nismo ostali kratkih rukava. Standardno dobar i standardno "besan", Ritam nereda nije izneverio očekivanja.

Odlučujemo da malo prošetamo, da vidimo šta se dešava, da nam posle ljudi ne kažu da ništa nismo videli. Gužve i dalje nema. Naravno, ima mnogo više ljudi nego kad smo stigli, ali to još uvek nije to. Radoznalci se okupljaju oko šatora u kom ekipa iz Hanky Panky studija iz Amsterdama tetovira mrava najvećim i najhrabrijim fanovima grupe The Prodigy. A najveća gužva je u tom momentu, čini nam se bila ispred mobilnih toaleta – kojih je definitivno bilo premalo. 

Vraćamo se na Take Me to the Hospital i slušamo Eyesburn. Malo su usporili, ali nije loše. Razmišljamo o tome da je redosled definitivno trebalo da bude obrnut: prvo Eyesburn, pa Ritam nereda i onda Goblini. Tako bi se atmosfera konstantno zagrevala. Ovako, sve je nekako išlo lagano nizbrdo, da bi oko ponoći stalo. U ponoć, nema nastupa ni na jednoj bini. Svira neka muzika u pozadini. Ljudi hrle na ulazne kapije. Prostor se puni neverovatnom brzinom i svi čekaju ono zbog čega su u stvari i došli: The Prodigy.

A zvezde festivala su, po peti put u Srbiji, prihvaćene onako kako se i očekivalo - uz veliko poštovanje fanova i pristup kao da se radi o domaćem bendu. U nekoliko ranijih navrata čak su se i sami članovi benda tako deklarisali. Žurka je počela oko 45 minuta posle ponoći, kada su se već svi prisutni sjatili oko glavne bine. Čak je i vreme bilo idealno, malo hladnjikavo, ali bez najavljenih sodoma i gomora sa neba. Dobro iskorišćen prostor Kalemegdanske tvrđave konačno je počeo da se puni ljudima i postaje nam jasno da su The Prodigy bili i ostali bend koji privlači sve starosne kategorije i sve one muzički različito opredeljene. Publika je dobila očekivani "the best off" set (stvarno nema potrebe govoriti o numerama) i dobru komunikaciju, a ono što je jedino smetalo čitavom ratničkom doživljaju bio je veoma slab zvuk, tj. glasnoća u kojoj su mogli da uživaju samo oni u prvim redovima. Nekako, sva ta energija koju isporučuju The Prodigy mora da ide uz veliki talas koji će vas poplaviti od prve pesme, a toga nije bilo. Nije bilo onog da ne možeš da progovoriš sa osobom pored tebe, jer te zvuk mrvi.

Odlazeći, uz uvodne bitove "pesme za bis" Out of space i prolazeći pored izlazne rampe, bukvalno smo upali u drugu dimenziju - u kojoj se skljupljaju fanovi koji nisu kupili kartu, a ipak su željni dobre zabave. Tako je ta "četvrta bina" WDF-a bila, zapravo, pravo jezgro i doživljaj uz The Prodigy. Nedavno se ispod jednje njihove pesme na You Tubeu pojavio zanimljiv komentar: "2012 and still rocking!". To je bend čije su numere, zahvaljujući svojoj unkatnoj kombinaciji "sklapanja" i stilu koji je iz albuma u album uvek svež, da kažemo i revolucionaran i dalje pravi mamac za veliku publiku, stadione, festivale, tvrđave. Ovakvog  provoda će biti još. Treba samo da se restartujete, a uz jaku želju ostalo dolazi samo. Čak je i zvuk na kraju bio pojačan.

Alma Kovčić & Dušan Majkić

Foto: Zoltan Savin

.
Roba s greškom
.
ili Who the fuck gives a damn?
.
Fire's never wrong
.
Omladinci kud ste pošli?
 1 2 3 > 
Nedeljna top lista Gruvanja
Ovde možete glasati za svoje favorite.
Glasanje je moguće samo jednom dnevno.
  1. Love Hunters
    Waver
  2. Iskaz ft. Coyote
    Do yaya
  3. Vizelj
    Nosorog
  4. Jesenji Orkestar
    Godine u vetru
  5. E-Play
    Možda neko
  6. SNB
    Mali ljudi
  7. Wolfram ft. Dojo.
    A Different Kind Of Sleep
  8. Don't Touch Anything
    Arrival
  9. Replicunts
    My Country
  10. Stray Dogg
    No One But You
Rock svirke
INFO:
Možete nas uvek naći na nekoj od društvenih mreža ili nas kontaktirati
preko e-mail adrese info@gruvanje.com
Vrh strane